субота, 27. новембар 2010.

КОДЕКС ЧАСТИ - РЕДА ВИТЕЗОВА СВЕТОГ САВЕ

- 10 правила мача -

1. Закон мача
Мач је душа витеза. Сваки витез има три мача (три врсте борбе):
1. Мач душе (срца)
2. Мач ума
3. Мач материје.

2. Закон послушности
Ред, рад и дисциплина. Витез зна да само тако може победити. Витез прати
свога вођу и увек му је послушан.

3. Закон ћутања
Говори мало. Говори кад мораш и кад је потребно. Ако се деси да говориш много
 нека је једноставно, јасно. Знај ипак да су дела јача од речи.

4. Закон посвећености
Изгради себе у витеза. Собом дај пример другима у смирењу и свакој врлини..
Потпуно се образуј у реду и добро упознај кодекс.

5. Закон солидарности
Љубав међу витезовима  је та на којој почива успех реда.

6. Закон части
Молитва, борба, победа. То троје морају бити једно у твојој личности. Молитва ће
 родити борбу, борба је претеча победе. Иди стазама својих прадедова. Боље ти је
 изгубити главу него своју огрешити душу.

7. Закон опрезности
Непријатељ те мрзи више него што можеш да замислиш.

8. Закон чувања баштине
Опомињи се свих завета које су ти праоци оставили у аманет а посебно Косовског
завета.

9. Закон скромности
Никад собом не прети другом, не вади мач из корица ако не мислиш са њим ударити.
Срамота је хвалити се собом.

10. Закон свих закона
Служи господару, господари слугама.

Srbin je Hristov. Tragic fate of Serb Priests who refused to change thei...

СЛОВО НА ПОКЛАДЕ

Браћо и сестре , сјутра почиње Божићни пост и ја вам испред редакције блога желим пожелити , успјешну борбу и труд ваш да не остане без сласти награде која приличи , прегаоцима. Нека би вам добри и свемилостиви Господ Бог наш и цар Исус Христос помогао у свакоме тренутку и на свакоме мјесту , у свако вријеме и његова љубав обасјала и најдубље кутке вашега бића. Молитвама св. Саве и цијеле Небеске Србије , молитвама свих светих , призивам свако добро на вас браћо моја и сестре моје и нека вас закриле анђели небески и заштите од свакога искушења лукавога...да се покажете достојни својих дивова праотаца наших , побједилаца демона и прослављеника Царства Небескога....све вам било на спасење ваше бесмртне душе и здравље вашег смртног тијела.


чувар печата Реда Витезова Светог Саве

Marko Miljanov - Crnogorski Ratnik

Gusle - Bosko Vujacic - Kruse

петак, 26. новембар 2010.

СВЕТИ РАТ

Ужаси абортуса / Uzasi abortusa / Horrors of abortion

МОЛИТВА ЗА НЕРОЂЕНА ЧЕДА

МОЛИТВА ЗА НЕРОЂЕНА ЧЕДА

Молитва мајке милостивом Господу за свесно погубљена или умрла чеда у својој утроби

...Помени, Човекољупче Господе, душе представљених слугу Твојих - младенаца, који у утроби православних мајки умреше или услед нехотичног поступка или при тешком порођају или свесно погубљених, и који зато не примише Свето Крштење. Крсти их, Господе, у мору милосрђа Твог и спаси неизрецивом благодаћу Својом, а мени грешној (име) која починих убиство младенца у утроби својој, опрости, и не лиши ме Твоје милости.
Боже, милостив буди мени грешној. (метанија)

Господе, помилуј чеда моја, која умреше у утроби мојој, ради вере и суза мојих, по милости Твојој. Амин.

За мајку која је свесно погубила своје чедо, према јављању ангела Господњег у Москви: 500 метанија Господу Исусу Христу (метанија или земни поклон: колена и чело спусте се на под пред иконом)

Молитва оца милостивом Господу за свесно погубљена или умрла чеда у утроби мајке

Помени, Човекољупче Господе, душе представљених слугу Твојих - младенаца, који у утроби православних мајки умреше или услед нехотичног поступка или при тешком порођају или свесно погубљених, и који зато не примише Свето Крштење. Крсти их, Господе, у мору милосрђа Твог и спаси неизрецивом благодаћу Својом, а мени грешном (име) који бих саучесник у убиству младенца у утроби мајке, опрости, и не лиши ме Твоје милости.

Боже, милостив буди мени грешном. (метанија)

Господе, помилуј чеда моја, која умреше у утроби мајке, ради вере и суза мојих, по милости Твојој. Амин.

За оца који је био саучесник у свесном погубљивању: 500 метанија пред иконом Господа Исуса Христа.

(Пошто ретко ко може да направи 500 метанија одједном, можда би прикладно решење било да се за свако погубљено чедо 20 дана узастопце чита ова молитва и да се после ње ради по 25 метанија. Значи, ако су извршена три чедоморства (абортуса), 60 дана се чита молитва и сваки дан се ради по 25 метани

ПРАВОСЛАВЉЕ НА УДАРУ ЕКУМЕНИЗМА

Kardinal Lavrentije-Кардинал Лаврентије

КАКО СЕ ЧЕДОМОРСТВО ТРЕТИРА У ПОЈЕДИНИМ ДРЖАВАМА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

UNITED KINGDOM

Offences Against the Person Act 1861


Attempts to procure Abortion.

Administering Drugs or using Instruments to procure Abortion.
58. Every Woman, being with Child, who, with Intent to procure her own Miscarriage, shall unlawfully administer to herself any Poison or other noxious Thing, or shall unlawfully use any Instrument or other Means whatsoever with the like Intent, and whosoever, with Intent to procure the Miscarriage of any Woman, whether she be or be not with Child, shall unlawfully administer to her or cause to be taken by her any Poison or other noxious Thing, or shall unlawfully use any Instrument or other Means whatsoever with the like Intent, shall be guilty of Felony, and being convicted thereof shall be liable, at the Discretion of the Court, to be kept in Penal Servitude for Life or for any Term not less than Three Years,-or to be imprisoned for any Term not exceeding Two Years, with or without Hard Labour, and with or without Solitary Confinement.

Procuring Drugs, &c. to cause Abortion.
59. Whosoever shall unlawfully supply or procure any Poison or other noxious Thing, or any Instrument or Thing whatsoever, knowing that the same is intended to be unlawfully used or employed with Intent to procure the Miscarriage of any Woman, whether she be or be not with Child, shall be guilty of a Misdemeanor, and being convicted thereof shall be liable, at the Discretion of the Court, to be kept in Penal Servitude for the Term of Three Years, or to be imprisoned for any Term not exceeding Two Years, with or without Hard Labour.


Повреде „Акта о личности“ из 1861. године

Покушаји да се спроведе абортус
Давање Лекова или коришћење Инструмената да би се спровео Абортус (Прекид трудноће)
58. Свака Жена која носи Дете која, са Циљем да изазове Побачај свог детета, незаконито унесе у себе било какав Отров[i] или коју другу нездраву Ствар, или незаконито употреби било какав (медицински) Инструмент или било које друго Средство, из исте Намере и ко год, са Намером да изазове Побачај било које Жене, било да она носи или не носи Дете, незаконито јој унесе неки Отров или неку другу нездраву Ствар или изазове да га она мора узети, или незаконито употреби неки (медицински) Инструмент или било коју другу Ствар са том Намером, биће крив за Кривично дело и, кад се осуди, биће могуће, по Праву које има Суд, да му се одреди Доживотна Затворска Казна или било која Дужина казне не мања од Три Године,-или да буде затворен на било које Трајање казне не дуже од Две Године, са или без Тешког Рада, и са или без Затварања у Самицу.

Давање Лекова и сл. Да би се изазвао Побачај (Абортус)
59. Ко год незаконито обезбеди или унесе било какав Отров или неку другу нездраву Ствар, или било који (медицински) Инструмент или било које друго Средство, знајући да ће оно бити незаконито коришћено или употребљено са Намером да се изазове Побачај било које Жене, било да она носи или не носи Дете, биће крив за Прекршај и, када се осуди, биће могуће, по Праву које има Суд, да се осуди на Затворску Казну у Трајању од Три Године, или да се затвори на било које Трајање казне не дуже од Две Године, са или без Тешког Рада.



Abortion Act 1967, c. 87


„Акт о абортусу“ (Abortion Act) из 1967. године нисам нашао.

Једино што сам нашао јесте ово на адреси

У вези са њим је донешен „Акт о људској оплодњи и ембриологији“ (Human Fertilisation and Embryology Act), Акт Скупштине Уједињеног Краљевства из 1990.

37 Amendment of law relating to termination of pregnancy

(1) For paragraphs (a) and (b) of section 1(1) of the [1967 c. 87.] Abortion Act 1967 (grounds for medical termination of pregnancy) there is substituted—
(a) that the pregnancy has not exceeded its twenty-fourth week and that the continuance of the pregnancy would involve risk, greater than if the pregnancy were terminated, of injury to the physical or mental health of the pregnant woman or any existing children of her family; or
(b) that the termination is necessary to prevent grave permanent injury to the physical or mental health of the pregnant woman; or
(c) that the continuance of the pregnancy would involve risk to the life of the pregnant woman, greater than if the pregnancy were terminated; or
(d) that there is a substantial risk that if the child were born it would suffer from such physical or mental abnormalities as to be seriously handicapped.

Одељак 37 („Акта о људској оплодњи и ембриологији“)
„Амандмани на закон који се односи на време прекида трудноће“

(1) У параграфима (а) и (б) у одељку 1(1) у „Акту о абортусу“ [1967 c. 87.] из 1967. године (основи за медицински прекид трудноће), уносе се измене –
„(а) да трудноћа није зашла у двадесет четврту недељу и да ће наставак трудноће створити ризик оштећења физичког или менталног здравља труднице или неког од њене већ рођене деце (из њене породице), већи него што би био ако би се трудноћа прекинула; или
(б) да је прекид трудноће неопходан да би се спречило оштећење физичког или менталног здравља труднице, које ће јој остати до краја живота; или
(ц) да би наставак трудноће представљао опасност за живот труднице, већи него ако би трудноћа била прекинута; или
(д) да постоји велика опасност да ће дете, ако буде рођено, патити од тако озбиљних физичких или менталних недостатака да ће бити потпуно хендикепирано.“

REPUBLIC OF IRELAND

CONSTITUTION OF IRELAND


Enacted by the People 1st July, 1937
In operation as from 29th December, 1937

FUNDAMENTAL RIGHTS

Personal Rights

Article 40

  1. 3° The State acknowledges the right to life of the unborn and, with due regard to the equal right to life of the mother, guarantees in its laws to respect, and, as far as practicable, by its laws to defend and vindicate that right.


УСТАВ РЕПУБЛИКЕ ИРСКЕ (који је и дан-данас на снази!)

Донео га народ 1. јула 1937.
У примени од 29. децембра 1937.

ОСНОВНА ПРАВА

Лична права

Члан 40-ти

Став 3-ћи

3.     Држава признаје право на живот нерођеног детета и, уз једнако и дужно поштовање права на живот мајке, својим законима гарантује (јемчи) да ће поштовати и, докле год је то изводљиво, својим законима заступати и бранити то право.

1983 Constitution (Pro-Life Amendment)


8. амандман Уставног акта из 1983. године, Устава који је прихваћен на референдуму 7. септембра 1983. године и ступио на снагу 7. октобра исте године.

Тиче се допуне Устава како би се још више осигурала незаконитост спровођења побачаја. На жалост, нисам успео да пронађем како је тачно гласила та исправка. Ипак, остаје у основи оно што већ пише у Уставу Републике Ирске из 1937. године.



[i] Када пише Отрoв мисли се на Лек али „лек који изазива побачај“ и тиме, дакле, представља „отров за дете“.

СПИСАК ЛОЖА ЈУДЕО-МАСОНСКЕ СЕКТЕ У СРБИЈИ

Најзанимљивији је сајт: http://www.bagremov-hlad.net/

Постоје четири масонска савеза у Србији:
  1. Регуларна Велика Ложа Србије – регуларци
  2. Велика национална Ложа Србије – националци
  3. Уједињене Велике Ложе Србије
  4. Велика Масонска Ложа Србије

Регуларна Велика Ложа Србије


Ложе под њеном заштитом:
(Све ложе су нумерисане)

  1. Побратим (Београд)
  2. Максимилијан Врховац (Београд)
  3. Светлост Балкана – Гарибалди (Београд)
  4. ?
  5. Вук Караџић (Београд)
  6. Митрополит Стратимировић (Нови Сад) - http://www.mitropolit.org/
  7. Libertas (Нови Сад)
  8. Доситеј Обрадовић (Београд)
  9. Војводина (Зрењанин)
  10. Стварање – Alkotaš (Суботица)
  11. Дунав (Нови Сад)
  12. ?
  13. Михајло Пупин (Београд)
  14. Amadeus (Београд)
  15. Немања (Ниш)
  16. Singidunum (Београд)
  17. Истина (Београд)
  18. ?
  19. Слога, рад и постојанство (Београд)
  20. Stella polaris (Суботица)
  21. Свети Јован - Saint John (Београд)
  22. ?
  23. Шумадија (Београд)
  24. Aurora (Вршац) - http://aurora.rgls.org/
  25. Ђорђе Вајферт (Београд) - http://www.djordje-vajfert.org/
  26. Lessing (Београд)
  27. Европа (Београд)
  28. Светиња (Крагујевац)
  29. Мудрост и Вера (Београд)

Убедљиво је највише ложа у Београду, чак 16: „Побратим“, „Максимилијан Врховац“, „Светлост Балкана – Гарибалди“, „Вук Караџић“, „Доситеј Обрадовић“, „Михајло Пупин“, „Amadeus“, „Singidunum“, „Истина“, “ Слога, рад и постојанство“, „Свети Јован - Saint John“, „Шумадија“, „Ђорђе Вајферт“, „Lessing“, „Европа“ и „Мудрост и Вера“.
Затим је ту Војводина, са чак 7 ложа:
  • 3 у Новом Саду: „Митрополит Стратимировић“, „Libertas“ и „Дунав“.
  • 2 у Суботици: „Стварање – Alkotaš“ и „Stella polaris
  • у Вршцу „Aurora
  • у Зрењанину „Војводина“.
Само су две ложе у централној Србији:
  • у Нишу „Немања“
  • у Крагујевцу „Светиња“
Четири ложе су, из неког разлога, изостављене. Нема их на списку и њихова места су само прескочена: 4, 12, 18 и 2.

Неке од тих ложа имају и своје посебне интернет странице.

Велика Национална Ложа Србије


Ложе под заштитом Велика Национална Ложа Србије:

  • Побратим (Београд)
  • Ђорђе Вајферт (Београд)
  • Светлост Балкана (Пријепоље)
  • Доситеј (Нови Сад)
  • Немања (Ниш)
  • Братство (Шабац)
  • Драган Малешевић Тапи (Београд)
  • Мудрост (Београд)
  • Свитање (Бијељина)
  • Свети Јован Крститељ (Бања Лука)
  • Timakum (Књажевац)

Уједињене Велике Ложе Србије


Ложе под заштитом Уједињених Великих Ложа Србије:

  1. Побратим (Београд)
  2. Максимилијан Врховац (Београд)
  3. Слога, рад и постојанство (Београд)
  4. Ђорђе Вајферт (Београд)
  5. Дунав (Нови Сад)
  6. Панонија (Нови Сад)
  7. Препорођај (Београд)
  8. Шумадија (Београд)
  9. Светлост Балкана (Београд)
  10. Михајло Пупин (Београд)
  11. Јован Цвијић (Лозница)
  12. Храм (Београд)
  13. Срце Србије (Крушевац)
  14. Морава (Ћуприја)
  15. Никола Тесла (Београд)
  16. Деспот Ђурађ (Смедрево)
  17. Али Коч (Нови Пазар)

Велика Масонска Ложа Србије


Нема приказан списак Ложа.



Нејасно:





СПИСАК ЈЕРЕТИКА ССЦ СА КОЈИМА ЈЕ СПЦ У ОРГАНСКОМ ЈЕДИНСТВУ


Чланице

Чланице Светског савета цркава, разврстане према хришћанским деноминацијама и времену њиховог настанка тј. издвајања од осталих Цркава, са списком њихових епархија које су се прикључиле ССЦ.
Светски савет цркава све ове Цркве сматра "гранама" хришћанства тј. "породицама Цркава" које само заједнички чине целину - хришћанство.

Монофизити [1]

  • Јерменска апостолска црква (Cilicia)
  • Јерменска апостолска црква (Echmiadzin)
  • Коптска православна црква
  • Еритрејска православна Тевахедо црква
  • Етиопска православна Тевахедо црква
  • Света апостолска католичка асирска црква Истока
  • Маланкара православна сиријска црква
  • Сиријска православна патријаршија Антиохије и свег Истока

Православне [2]

  • Црква Кипра
  • Црква Грчке
  • Васељенска патријаршија
  • Грчка православна патријаршија Александрије и све Африке
  • Грчка православна патријаршија Антиоха и свег Истока
  • Грчка православна патријаршија Јерусалима
  • Православна аутокефална црква Албаније
  • Православна црква у Америци
  • Православна црква у Јапану
  • Православна црква у Чешкој и Словачкој
  • Православна црква у Финској
  • Пољска аутокефална православна црква Пољске
  • Румунска православна црква
  • Руска православна црква
  • Српска православна црква

]Протестантске
За више информација видети АнгликанствоБаптизамЛутеранствоКалвинизамМетодизамПрезветеријанци иПентакосталци
Побројане су протестантске конфесије по азбучном реду а не по времену настајања.

  • Англиканци [3]:
    • Англиканска црква Аотеароа, Новог Зеланда и Полинезије
    • Англиканска црква Аустралије
    • Англиканска црква Јапана
    • Англиканска црква Канаде
    • Англиканска црква Кеније
    • Англиканска црква Кореје
    • Англиканска црква Танзаније
    • Англиканска црква Јужне Коне Америке
    • Црква провинције Западне Индије
    • Црква Велса
    • Црква Цејлона
    • Црква Христова у Конгу - Англиканска заједница Конгоа
    • Црква Енглеске
    • Црква Ирске
    • Црква Меланезије
    • Црква Нигерије (Англиканска заједница)
    • Црква провинције Централне Африке
    • Црква провинције Мјанмар
    • Црква провинције Јужне Африке
    • Црква провинције Индијског океана
    • Црква провинције Западне Африке
    • Црква Уганде
    • Англиканска епископална црква Бразила
    • Епископална црква Јерусалима и Средњег истока
    • Епископална црква Филипина
    • Епископална црква у САД
    • Епископална црква Судана
    • Лузитанијска црква Португала
    • Провинција Англиканске цркве у Бурундију
    • Провинција Епископалне цркве у Руанди
    • Шкотска епископална црква
    • Шпанска реформисана епископална црква
    • Уједињена еванђелистичка црква "Англиканска заједница Анголе"
  • Баптисти [4]:
    • Америчке баптистичке цркве у САД
    • Бангладешка баптистичка црква Санга
    • Баптистичка асоцијација Ел Салвадора
    • Баптистичка конвенција Хаитија
    • Баптистичка конвенција Никарагве
    • Баптистички савез Велике Британије
    • Баптистички савез Данске
    • Баптистички савез Мађарске
    • Баптистички савез Новог Зеланда
    • Бенгал-Ориса-Бихар баптистичка конвенција
    • Црква Христова у Конгоу - Баптистичка заједница Конгоа
    • Црква Христова у Конгоу - Протестантска баптистичка црква Африке (Епископална баптистичка заједница Африке)
    • Конвенција филипинских баптистичких цркава
    • Еванђелистичка баптистичка црква Анголе
    • Еванђелистички баптистички савез Италије
    • Јамајчански баптистички савез
    • Мјанмарска баптистичка конвенција
    • Национална баптистичка конвенција Америке
    • Национална баптистичка конвенција САД
    • Домаћа баптистичка црква Камеруна
    • Нигеријска баптистичка конвенција
    • Прогресивна национална баптистичка конвенција
    • Самавезам Телугу баптистичких цркви
    • Савез баптистичких цркава Камеруна
  • Еванђелисти [5]:
    • Афричка сувоземска црква Судана
    • Лаошка еванђелистичка црква
  • Лутеранци [6]:
    • Боливијска еванђелистичка лутеранска црква
    • Хришћанска протестантска црква Анголе
    • Хришћанска протестантска црква Индонезије
    • Црква Норвешке
    • Црква Шведске
    • Црква аугсбуршке конфесије Алсаће и Лорене
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Баварске
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Брунсвика
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Олденбурга
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Турингије
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Виртемберга
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Хановера
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Мекленбурга
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Саксонија
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Шаумбург-Липеа
    • ЕКД - Еванђелистичка лутеранска црква Северног Елбијана
    • Естонска еванђелистичка лутеранска црква
    • Естонска еванђелистичка лутеранска црква дијаспоре
    • Етиопска еванђелистичка црква Мекене Исуса
    • Еванђелистичка црква аугсбуршке конфесије Аустралије
    • Еванђелистичка црква аугсбуршке конфесије Пољске
    • Еванђелистичка црква аугсбуршке конфесије Републике Словачке
    • Еванђелистичка црква лутеранске конфесије Бразила
    • Еванђелистичка црква Ривер Плате
    • Еванђелистичка лутеранска црква Америке
    • Еванђелистичка лутеранска црква Канаде
    • Еванђелистичка лутеранска црква Чилеа
    • Еванђелистичка лутеранска црква Конгоа
    • Еванђелистичка лутеранска црква Данске
    • Еванђелистичка лутеранска црква Намибије
    • Еванђелистичка лутеранска црква Јужне Африке
    • Еванђелистичка лутеранска црква Танзаније
    • Еванђелистичка лутеранска црква Републике Намибије
    • Еванђелистичка лутеранска црква Финске
    • Еванђелистичка лутеранска црква Зимбабвеа
    • Еванђелистичка лутеранска црква Француске
    • Еванђелистичка лутеранска црква Гане
    • Еванђелистичка лутеранска црква Исланда
    • Еванђелистичка лутеранска црква Летоније
    • Еванђелистичка лутеранска црква Папуа Нове Гвинеје
    • Еванђелистичка лутеранска црква аугсбуршке конфесије Румуније
    • Еванђелистичка лутеранска црква Румуније
    • Индонежанска хришћанска црква
    • Кенијска еванђелистичка лутеранска црква
    • Летонска еванђелистичка лутеранска црква у дијаспори
    • Лутеранска црква Мађарске
    • Лутеранска црква Либерије
    • Малагашка лутеранска црква
    • Ниашка хришћанска протестантска црква
    • Протестантска хришћанска батак црква
    • Протестантска црква Сабе
    • Салвадорски лутерански синод
    • Шлезијска еванђелистичка црква аугсбуршке конфесије Републике Чешке
    • Сималунгун протестантска хришћанска црква
    • Словачка еванђелистичка црква аугсбуршке конфесије у Србији и Црној Гори
    • Уједињена еванђелистичка лутеранска црква
    • Уједињена еванђелистичка лутеранска црква Индије
  • Методисти:
    • Афричка методистичка епископална црква
    • Афричка методистичка епископална ционистичка црква
    • Хришћанска методистичка епископална црква
    • Еванђелистичка методистичка црква Боливије
    • Еванђелистичка методистичка црква Италије
    • Еванђелистичка методистичка црква Филипина
    • Еванђелистичка методистичка црква Уругваја
    • Еванђелистичка методистичка црква Аргентине
    • Слободна Веслијска црква Тонге
    • Методистичка црква
    • Методистичка црква Бразила
    • Методистичка црква Гане
    • Методистичка црква Кубе
    • Методистичка црква Фиџија и Ротуме
    • Методистичка црква Индије
    • Методистичка црква Индонезије
    • Методистичка црква Ирске
    • Методистичка црква Кеније
    • Методистичка црква Сингапура
    • Методистичка црква Кариба и Америке
    • Методистичка црква Зимбабвеа
    • Методистичка црква Нигерије
    • Методистичка црква Чилеа
    • Методистичка црква Мексика
    • Методистичка црква Новог Зеланда
    • Методистичка црква Перуа
    • Методистичка црква Порто Рика
    • Методистичка црква Самое
    • Методистичка црква Јужне Африке
    • Методистичка црква Тогоа
    • Методистичка црква Уругваја
    • Методистичка црква Сијера Леонеа
    • Методистичка црква, Горњи Мјанмар
    • Протестантска методистичка црква Бенина
    • Уједињена методистичка црква
    • Уједињена методистичка црква Обале Слоноваче (сада у савезу са Уједињеном методистичком црквом)
  • Пентакосталци [7]:
    • Асоцијација цркава Божијих
    • Хришћанска Библијска црква
    • Еванђелистичка пентакостална мисија Анголе
    • Црква слободне пентакосталне мисије Чилеа
    • Међународна еванђелистичка црква
    • Пентакостална црква Чилеа
    • Црква пентакосталне мисије
  • Реформисане цркве [8]:
    • Афричка протестантска црква
    • Асоцијација еванђелистичких реформисаних цркава Буркине Фасо
    • Хришћанска црква Централног Сулавезија
    • Хришћанска црква Сумбе
    • Хришћанска еванђелистичка црква Минахасе
    • Хришћанска еванђелистичка црква Сангине Талауд
    • Хришћанска реформисана црква Бразила
    • Христова црква Конгоа - еванђелистичка заједница Конгоа
    • Христова црква Конгоа - презветеријанска заједница Конгоа
    • Христова црква Конгоа - презветеријанска заједница Киншасе
    • Црква Шкотске
    • Хришћанска конгрегацијска црква Америчке Самое
    • Хришћанска конгрегацијска црква Самое
    • Хришћанска конгрегацијска црква Ниуе
    • Хришћанска конгрегацијска црква Тувалуа
    • Хришћанска црква Кукових острва
    • Чехословачка хуситска црква
    • Хришћанска црква Источне Јаве
    • ЕКД - Црква Липеа
    • ЕКД - Еванђелистичка реформисана црква Северозападне Немачке
    • Хришћанска еванђелистичка црква Халмахере
    • Хришћанска еванђелистичка црква Тана Папуе
    • Еванђелистичка црква Нове Каледоније и острва Лојалти
    • Еванђелистичка црква Габона
    • Еванђелистичка црква Камеруна
    • Еванђелистичка црква Конгоа
    • Еванђелистичка црква швајцарске конфесије
    • Еванђелистичка конгрегацијска црква Анголе
    • Еванђелистичка презветеријанска црква Јужне Африке
    • Еванђелистичка презветеријанска црква Гане
    • Еванђелистичка презветеријанска црква Египатског синода са Нила
    • Еванђелистичка презветеријанска црква Ирана
    • Еванђелистичка презветеријанска црква Португала
    • Еванђелистичка презветеријанска црква Тогоа
    • Еванђелистичка реформисана црква Анголе
    • Федерација протестантских цркава Швајцарске
    • Грчка еванђелистичка црква
    • Мађарска реформисана црква Америке
    • Индонежанска хришћанска црква
    • Јаванешке хришћанске цркве
    • Калимантан еванђелистичка црква
    • Протестантска црква Каро Батака
    • Кирибатска протестантска црква
    • Еванђелистичка црква Лесотоа
    • Маои протестантска црква
    • Црква ковенант мисије Шведске
    • Национални еванђелски синод Сирије и Либана
    • Пасундан хришћанска црква
    • Презветеријанска црква (САД)
    • Презветеријанска црква Камеруна
    • Презветеријанска црква Руанде
    • Презветеријанска црква Тајвана
    • Презветеријанска црква Републике Кореје
    • Презветеријанска црква Тринидада и Тобагоа
    • Презветеријанска црква Африке
    • Презветеријанска црква Аотеарое и Новог Зеланда
    • Презветеријанска црква Колумбије
    • Презветеријанска црква у Камеруну
    • Презветеријанска црква Источне Африке
    • Презветеријанска црква Гане
    • Презветеријанска црква Кореје
    • Презветеријанска црква Либерије
    • Презветеријанска црква Мозамбика
    • Презветеријанска црква Нигерије
    • Презветеријанска црква Пакистана
    • Презветеријанска црква Судана
    • Презветеријанска црква Вануатуа
    • Презветеријанска црква Велса
    • Презветеријанска реформисана црква Кубе
    • Хришћанска протестантска црква Балија
    • Протестантска црква Индонезије
    • Протестантска црква Југоисточног Сулавезија
    • Протестантска црква Молукаса
    • Протестантска црква Тимор Лоросе
    • Протестантска црква Западне Индонезије
    • Протестантска црква Алжира
    • Протестантска еванђелистичка црква Тимора
    • Реформисана хришћанска црква у Србији и Црној Гори
    • Реформисана хришћанска црква Словачке
    • Реформисана црква Америке
    • Реформисана црква Мађарске
    • Реформисана црква Румуније
    • Реформисана црква Замбије
    • Реформисана црква Зимбабвеа
    • Реформисана црква Алсаће и Лорене
    • Реформисана Христова црква Нигерије
    • Реформисана црква Француске
    • Реформисана презветеријанска црква Екваторијалне Гвинеје
    • Ремонстрант братство
    • Шпанска еванђелистичка црква
    • Тораја црква
    • Савез јерменских еванђелистичких цркава Блиског истока
    • Савез велшких независника
    • Уједињена црква Христа – конгрегација Маршалских острва
    • Уједињена црква Христа Зимбабвеа
    • Уједињена слободна црква Шкотске
    • Уједињена презветеријанска црква Бразила
    • Валденшка црква

[уреди]Остале

Старокатолици [9]:
  • Католичка дијецеза Старокатолика у Немачкој
  • Старокатоличка црква Аустрије
  • Старокатоличка црква Холандије
  • Старокатоличка црква Швајцарске
  • Пољска католичка црква Пољске
Моравске цркве [10]:
  • Моравска црква
  • Моравска црква, Eastern West Indies Province
  • Моравска црква Јамајке
  • Моравска црква Никарагве
  • Моравска црква Јужне Африке
  • Моравска црква Суринамеа
  • Моравска црква Танзаније
Слободне и независне цркве [11]:
  • Кинески хришћански савет
  • Црква Бретрена
  • Црква Бретрена у Нигерији
  • Међународни савет Цркава заједнице
  • Филипинска независна црква
  • Пољска национална католичка црква
Афричке институтивне цркве [12]:
  • Афричке хришћанске цркве и школе
  • Афричка црква Светог Духа
  • Афричка израелска ниневејска црква
  • Црква Христовог светла Светога Духа
  • Христова црква - Харисова мисија
  • Црква Исуса Христа на Земљи његовог специјалног изасланика Симона Кимбангуа
  • Црква Гасподова широм света
  • Савет афричких институтивних цркви
Црква Христових апостола [13]:
  • Асоцијација Христових цркава Новог Зеланда
  • Хришћанска црква Канаде
  • Хришћанска црква Сједињених држава
  • Христова црква Конгоа - Заједница Христових апостола Конгоа
  • Христове цркве Аустралије
  • Еванђелистичка црква Христових апостола Аргентине
Квејкери [14]:
  • Верско друштво пријатеља (Општа конференција Пријатеља)
  • Верско друштво пријатеља (Састанак уједињених Пријатеља)
Менонити [15]:
  • Христова црква Конгоа - Менонитска заједница Конгоа
  • Менонитска црква Немачке
  • Менонитска црква Холандије


ЕКУМЕНИСТИЧКА ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВЉА - ЕПИСКОПА ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА


Šta je episkop bački Irinej (Bulović) rekao na svečanoj akademiji povodom 25-godišnjice pape Jovana Pavla Drugog u Katedrali Blažene Djevice Marije na Neimaru


Autentičan mostograditelj duhovnosti




Prvo želim da se zahvalim u ime Pravoslavne crkve na pozivu i u ime te zahvalnosti koju i ovde ponavljam kako nadbiskupu Stanislavu Hočevaru, tako i Njegovoj ekselenciji monsinjoru Sbarbaru, nunciju u Beogradu i svima vama. Posebno, dakle, hvala za ponuđenu priliku, da svoja skromna razmišljanja, utiske i osećanja podelim večeras sa vama, u ovom svečanom trenutku kada čitava Rimokatolička crkva širom sveta, uz učešće i ostalih hrišćana i svih ljudi dobre volje, proslavlja srebrni jubilej pontifikata, arhipastirske službe Njegove Svetosti episkopa grada Rima, nazvanog večnim gradom, poglavara Rimokatoličke crkve, kako mi pravoslavni kažemo u nama bliskoj terminologiji, patrijarha čitavog hrišćanskog zapada.
Srebrni jubilej je događaj, povod za sve nas da se zamislimo nad primerom i porukom njegove ličnosti. Nadam se nećete zameriti što nisam pripremao nikakav poseban referat. Neko pažljivo pisano i biranim, merenim i odmerenim rečima svečano izlaganje, nego ću pokušati, koliko je mogućno, na dostupan, razumljivin način, spontano i onako kako u ovom trenutku mislim i osećam da odgovorim na temu koja mi je zadata. I to po mogućstvu u što kraćem obimu.
...Najpre dozvolite da prosto vernike, braću i sestre kako ove parohije, tako i ostale prisutne podsetim na smisao, poruku samog počasnog naziva ili počasnog atributa kojim je Crkva od pradavnih vremena, verovatno već od apostolskih vremena, počastvovala episkopa grada Rima. Reč "papa" je verovatno orijentalnog porekla i znači "otac". Pre svega duhovni otac. To je, naravno, i značenje termina "patrijarh" koji se koristi na Istoku, mada ni termin papa nije nepoznat, jer episkop aleksandrijski se, takođe, zove papom u Africi. I reč patrijarh ima slično značenje, jer je u njenoj osnovi isto reč otac. I obična reč pop, u našem narodnom jeziku, svakodnevnom načinu govora svih Slovena, i katolika i ostalih, koja na izvornom grčkom jeziku glasi "pápá", slično kao "papa" i znači isto to - otac.
Verujući, dakle, pre svega svi rimokatolički vernici u svakog episkopa, a posebno u prvoga među svojim episkopima, onoga koji je tokom niza vekova, čitavih 1.000 godina bio i prvi episkop čitave hrišćanske vaseljene ili ekumene, dok je postojala jedinstvena i jedina hrišćanska ekumena, nadamo se i molimo se Duhu Svetom da će ponovo kad-tad doći vreme postojanja jednistvene hrišćanske vaseljene, kada će, ako se to u istoriji ostvari, kao što se nadamo i molimo, ponovo, po drevnom kanonskom poretku episkop grada Rima, biti prvi episkop hrišćanske vaseljene.
Govoriti, dakle, o tom prvenstvu, imam utisak, i dozvolite da ga podelim sa Vama, da je današnji papa rimski, Njegova Svetost Jovan Pavle Drugi i lično doživeo i pred čitavim svetom svedočio svoje služenje i svoje prvenstvo, pre svega upravo kao službu i služenje u ime ljubavi Hristove. Ne kao vršenje vlasti i jurisdikcije u prvom redu, ne kao činjenicu juridičkog ili pravnog stvari, nego pre svega kao činjenicu novog našeg blagodatnog života u Hristu, života kao nove tvari u Hristu, preporođenih i Duhom Svetim isceljenih ličnosti, krštenih, miropomazanih i pričešćenih svetinjama Tela i Krvi Hristove.
U tom svetlu, dakle, treba naglasiti, da taj naglasak na služenju, a ne na vladanju. To izvorno jevanđelsko učenje iz života i prakse bitno doprinosi i premošćavanju razdaljina i rastojanja među onima koji veruju u ime Hristovo... Ličnost Jovana Pavla Drugog zaista izvršava funkciju i druge svoje počasne titule, titule pontifeksa, mostograditelja, služeći svima, pre svega, svojoj Crkvi i njenom jedinstvu, a zatim služeći koliko je najbolje i najviše moguće jedinstvu svih. On time zaista gradi mostove i ostvaruje sebe kao autentičnog mostograditelja duhovnosti, pontifeksa.
Ne treba da prećutim da je jedan od velikih svetih otaca, učitelja po kojem sam i ja nedostojan dobio svoje monaško ime Irinej, sveti Irinej, episkop grada Liona u današnjoj Francuskoj, inače rodom Grk iz Male Azije i posredno učenik Svetog Jovana Bogoslova, apostola ljubavi, i prvog u istoriji Crkve koji je dobio počasni naziv teologa - bogoslova. Taj čovek koji je svojim životom, svojom ličnošću u sebi spajao jedinstvo ljubavi, hriščanski Istok i Zapad, znači vaseljenu, kao da je, takođe, bio i uzor i prethodnik današnjem papi rimskom Jovanu Pavlu Drugom koji i svojim životom i služenjem potekavši iz Istočne Evrope, iz našeg slovenskog sveta, i provevši svoj život u Poljskoj crkvi do 1978. godine, do izbora na katedru Petrovu u Rimu, u blizini i u kontaktu sa Pravoslavnom crkvom i služeći kasnije i do danas, noseći krst, kako je ovde lepo rečeno pre mene, toga služenja, također, na taj način sjedinjuje Istok i Zapad u želji da gradi i gradi mostove među njima.
Zašto sam to spomenuo svetog Irineja Lionskog? Jer je on nekada, u osvit trećeg veka po rođenju Hristovom, kao veliki teolog, čitave Crkve Istoka i Zapada, govoreći o prvenstvu Rimske Crkve, u tadašnjem hršćanskom svetu, nazvao tu crkvom "Crkvom koja predsedava u ljubavi".Tu je suštinska dimenzija i ja verujem da to što sad govorim ne izražava samo mene i samo pravoslavno shvatanje, nego da izražava i sve Vas i da izražava autentično shvatanje katoličkih hrišćana, uključujući i samog, Njegovu Svetost, papu Jovana Pavla Drugog. Suština njegove službe, njegove odgovornosti, njegovog položaja u Rimokatoličkoj crkvi, u tome da ulaže sav napor da doprinese služenju, spasenju svih na način kako kao čovek najbolje može i ume, u ljubavi i u ime ljubavi, radi spasenja svih.
To je sadržaj, uostalom svakog prvenstva, episkopskog, svešteničkog i među vernicima i između starijih i mlađih i tako dalje. Nekako mi pravoslavni, u svojoj teološkoj viziji ovih problema ne bismo hteli da periode istorijske hipertrofije tog prvenstva u služenju i predsedavanju u ljubavi, pa ne uvek i uspešne formulacije toga, tokom vekova popravljamo tako što bismo nudili kao drugo rešenje, drugu perspektivu ukidanje ili atrofiju svakog takvog služenja u Crkvi. Naprotiv, smatramo da sinteza i uzajamno prožimanje dvaju osnovnih načela u organizaciji Crkve: načela sabornosti, kako ga mi nazivamo, ili sinodalnosti, načela koje je Drugi vatikanski sabor, takođe naglašavao i u tome se susretao i prožimao sa Pravoslavnom crkvom i celom Crkvom svih vekova. Načelo, dakle, kolegijalnosti, ali i načela da ta zajednica u Hristu ne može biti bezglava, kao što ni Crkva nije bezglava, nego je telo Hristovo, a Hristos je glava Crkve.
Mislim da je sličnost današnjeg pape, koliko sam ga ja doživeo i upoznao, veoma svesna svih tih dimenzija i drugih koje ja u ovom trenutku na kratak način ne mogu i ne želim ovde da izlažem pred vama.
Njegove reči "Otvorite vrata Hristu i ne bojte se!", koje su citirane u kratkoj reči programa ove svečanosti, čini mi se, koliko sam ga ja, ponavljam, upoznao da su najbolje ili su jedne od najboljih koje izražavaju njegovu ukupnu životnu filozofiju, njegov put i način služenja spasenju i jedinstvu.
Taj, na prvi pogled veoma jednostavan, ne znam da li je tačno, ali kažu, negde sam pročitao, da je za vreme ovih 25 godina svoga služenja na apostolskoj katedri u Rimu, tri puta prevalio rastojanje između Zemlje i Meseca, ako je to tačno. U svakom slučaju, putuje neumorno uprkos krsta oronuloga zdravlja i poodmaklih godina, do današnjeg dana, bukvalno. Uvek u toj misiji i svestan te misije. Mislim da duboku uverenost u smisao svoje službe, ma kako bilo ko na svetu shvatao tu službu i tumačio, prihvatao ili manje prihvatao ili prihvatao sa rezervom, da tu duboku uverenost i odanost na vršenje službe do kraja, do krvi i znoja, kako traži Jevanđelje, da mu to ne može odreći niko.
Ja sam imao prilike da upoznam izbliza i njegovog prethodnika, čije ime je također uključeno i njegovo ime, blažene uspomene Pavla Šestog. To je bio drugačiji temperament, ali isto tako impozantan u svojoj jednostavnosti, smernosti i usrdnosti samog služenja.
Današnjeg papu Njegovu Svetost Jovana Pavla Drugog sam sretao, koliko sam mogao da, po svom sećanju, mogu reći napuklom, nabrojim četiri puta najmanje. Tri puta zajedno sa mojom bratom mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem, a jedanput sa još trojicom episkopa, bez pomenutog mitropolita. To je bilo nedavno, za vreme služenja svečane pontifikalne liturgije u Osijeku.
Svaki put, kako pre deset godina kada smo prvi put razgovarali sa Njegovom Svetošću, tako i prošlog februara kada smo dva puta, jedanput po zvaničnom protokolu, a drugi put za privatnim obedom, mimo svakog protokola, na poziv Njegove Svetosti razgovarali.Razgovor je uvek bio srdačan i iskren, u atmosferi ljubavi i zainteresiranosti za nas, za naše probleme i teškoće, za naš krst, želje da nam pomogne koliko je najviše moguće. Mi smo bili, moram to da naglasim, impresionirani tokom tih razgovora dobrom obaveštenošću i željom Njegove Svetosti da prati do upojedinosti život i probleme naše crkve i drugih pravoslavnih crkava. Iz pitanja koja je postavljao to se moglo videti i osetiti. Naravno, naši odgovori su bili analogni i mi smo sa uzbuđenjem u duši, konstatovali upravo to, da u nama ne vidi neke strance, neke manje vredne hrišćane.
To je pokazao poklonoviši nam i episkopski krst koji daje rimokatoličkim biskupima i jedan od njegovih bliskih saradnika nam je kasnije rekao, jednostavno, bratski, s ljubavlju: "Nemojte misliti, da je to samo kurtoazija. Da je kurtoazija, dobili ste nešto drugo, možda, na poklon knjigu ili nešto prigodno. Ali, pošto ste dobili krst i prsten to vam je poruka da u Vama vidi zakonite episkope crkve Hristove kao što vidi u svojim biskupima. Nas je taj čin još više ganuo.
Već sam prekršio datu reč da ću pokušati da ne budem preopširan. Molim za oproštaj ali sam želeo da sa nekoliko reči iznesem ceo doživljaj koji čovek ima u susretu sa ličnošću koja bi imala puno prava da živi povučenije nego što je to živeo ijedan episkop u istoriji, samo ako se pozove na stanje svoga zdravlja i na svoje godine. Ali uprkos tome krstu, prema onome kako rekoh, i to svakim danom, svakim činom ponovo svedoči, da potpuno proviđajući sebe i svoju prirodnu, ljudsku potrebu za predahom, odmorom, za lečenjem, za nekim ličnim životom, on se trudi, eto, neprekidno da nađe vremena i za razmišljanja, za meditaciju, za bogoslovske tekstove, za poeziju čak kao što smo čuli.
Ta ogromna snaga volje i spremnost na potpuno samopožrtvovanje je nešto što svedoči o veoma intezivnom unutrašnjem duhovnom i molitvenom životu i projavljuje duhovnu snagu kakva se danas, a možda i drugim vremenima, ali danas posebno, veoma retko sreće. Zato i na one koji ne dele sve sadržaje u veri sa braćom i sestrama rimokatolicima, hrišćane pa i nehrišćane njegova ličnost deluje sa izuzetnom snagom... Ne znam koliko sam u stanju da to iskažem.
Eto, iz tih mojih ne suviše retkih, ne suviše čestih iskustava jednog običnog episkopa jedne nevelike Crkve, kao što je ova Crkva kojoj služim, mogu, ipak, da tvrdim da sam osetio prisustvo jedne zaista izuzetne i na svoj osobeni način harizmatične ličnosti na granici razmene milenijuma.
U ovom trenutku želeo bih da ovaj jubilej i ovu svečanost čestitam svima vama ovde sabranim. Želeo bih da zamolim kako preuzvišenog domaćina poglavara ove nadbiskupije monsinjora Hočevara, kao monsinjora Euđenia Sbarbara, ličnog izaslnaika Njegove Svetosti, da i Njegovoj Svetosti lično prenesu pozdrave Njegove Svetosti našeg patrijarha, koji ovde ima prisutne izaslanike već imenovine, kao i moje najskromnije iskrene čestitke...
...Glavno je da se nađe vremena i mogućnosti za bratski razgovor sa dvojicom bliskih saradnika Njegove Svetosti Jovana Pavla Drugog. Ja sam eto i na taj način, nedavno bio njegov gost i mogu i to da kažem u tolikom mnoštvu poslova i briga, nošenja krsta životnog i pastirskog, ipak, je kao što su mi rekli, nalazio vremena da upita: "Gde su oni vescovi Serbi - srpski episkopi koji su bili kod njega". To je takođe bilo dirljivo i za vladiku Amfilohija i za mene.
Tako, dakle želim, da molitvama od Gospoda koji je glava svoje Crkve da mu podari bolje zdravlje, da mu da snagu i dovoljno dugovečnosti da izvrši svoju misiju i službu na način kako najbolje sam želi kad je nasamo u molitvi sa Gospodom. Sa tom željom i čestikom zaključujem ovo svoje obraćanje i zahvaljujem se na pažnji i strpljenju. Bog neka je sa svima nama

ЕКУМЕНИСТИЧКА ИЗДАЈА ПРАВОСЛАВЉА - ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА МИДИЋА

ПРЕВОД ДОКУМЕНТА ИЗ РАВЕНЕ
 Данас у 5:11 по подне

Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве. Црквено општење, саборност и власт

Равена, 13. октобар 2007.



Увод

1. "Да и они сви једно буду, као што си Ти, Оче, у мени и ја сам у Теби, нека и сви једно буду у нама да свијет вјерује да си ме Ти послао" (Јн 17, 21). Одајемо благодарност тројединоме Богу који нас је сабрао - чланове Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве - да можемо одговорити заједно у послушању на ову молитву Господа. Свесни смо да наш дијалог поново започиње у свету који се дубоко променио у последње време. Процеси секуларизације и глобализације, и изазов постављен новим сусретима између Хришћана и верника других религија, захтевају да ученици Христови сведоче о својој вери, љубави и нади уз нову хитност. Нека би Дух васкрслог Господа да силу нашим срцим и умовима и донео плодове јединства у односу између наших Цркава, тако да заједно можемо служити јединству и миру целокупне људске породице. Нека би нас исти Дух водио ка пуном изражавању тајне еклесијалног (црквеног) заједништва, које са благодарношћу исповедамо као чудесан дар Божији свету, тајну чија лепота зрачи нарочито у светости Светих, на коју су сви позвани

2. Пратећи план који је усвојен на њеном првом састанку на Родосу 1980. године, Заједничка Комисија је почела са упућивањем тајне црквене киноније у светлу тајне Свете Тројице и Евхаристије. Ово је омогућило дубље разумевање црквеног заједништва, како на нивоу локалне заједнице и њеног епископа, тако и на нивоу односа између епископа и између помесних Цркава над којима сваки председава у заједништву са Једном Божијом Црквом која се простире широм васељене (Минхенски документ, 1982). У циљу разјашњавања природе заједништва, Заједничка Комисија је подвукла однос који постоји између вере, светих тајни - нарочито три свете тајне хришћанске иницијације - и јединства Цркве (уп. документ из Барија, 1987). Онда прозучавајући свету тајну рукуположења у светотајинској структури Цркве, Комисија је јасно указала на улогу апостолског прејемства као гаранције киноније целе Цркве и њеног контуинитета са Апостолима у сваком времену и месту (Валамски документ, 1988). Од 1990. до 2000., главна тема о којој је Комисија расправљала била је "унијатство" (Баламандски документ, 1993; Балтиморски, 2000), тема коју ћемо даље разматрати у блиској будућности. Сада настављамо тему која је постављена на крају Валамског документа, и осврћемо се на црквено јединство, саборност и власт.

3. На основу ових заједнички потврда наше вере, морамо сада извући еклесиолошке и канонске последице које проистичу из светотајинске природе Цркве. Пошто Евхаристија, у светлу Светотројичне тајне, установљује критеријум црквеног живота као целине, како институционалне структуре видљиво одражавају тајну ове киноније (причасништва, заједничарења)? Пошто се једна и света Црвка остварује у свакој помесној Црквни која слави Евхаристију и у исто време у кинонији свих других Цркава, како живот Цркава изражава ову светотајинску структуру?

4. Јединство и разноврсност, однос између једне Цркве и много помесних Цркава, тај конститутивни однос Цркве, такође поставља питање односа између власти инхерентне у свакој црквеној институцији и саборности која тече из свете тајне Цркве као заједнице. Пошто термини "власт" и "саборност" покривају веома широку област, почећемо са дефинисањем начина како их ми разумемо (1)


I. Темељи Саборности и Власт

1. Саборност

5. Термин саборност или синодалност потиче од речи "сабор" (σύνοoος на грчком, цонцилиум на латинском), која примарно означава окупљање (сабрање) епископа који врше нарочиту одговорност. Такође је могуће, међутим, схватити термин у смислу обраћања свим члановима Цркве (уп. руски термин соборност). Сходно томе прво ћемо говорити о саборности означавајући да сваки уд Тела Христовог, на основу крштења, има своје место и ваљану одговорност у евхаристијској кинонији (communio на латинском). Саборност одражава Светотројичну тајну и у њој налази своје коначно утемељење. Три личности Свете Тројице су "набројане", како је Св. Василије Велики рекао (О Светом Духу, 45), без назначавања да "друга" или "трећа" личност имплицира било какво умањивање или подређеност. Слично томе, постоји такође поредак (τάξις) међу помесним Цркама, који међутим, не имплицира на неједнакост у њиховој црквеној природи.

6. Евхаристија изображава Светотројичну кинонију остварену код верних као органском јединству неколико чланова од којих сваки има способност руковођења, службу или свештеничку службу, потребну у њиховој разноврсности и различитости ради просвећивања свих у једном еклесијалном Телу Христовом (уп 1 Кор 12, 4-30). Сви су позвани, ангажовани и сматрају се одговорним - свако на различит али нимало мање истински начин - у заједничком достигнућу дела која, кроз Светог Духа, чине присутним у Цркви службу Христову "пут, истину и живот" (Јн 14, 6). На тај начин се света тајна спасоносне киноније (salvific koinonia) са Благословеном Светом Тројицом остварује у човечанству.

7. Цела заједница и свака личност у њој носи "црквену свест" (εκκλησιαστική συνείoησις) , као то назива грчка теологија, односно сенсус фиделиум у латинској терминологији. На основу Крштења и Миропомазања (Кризмања) сваки члан Цркве врши један вид власти у Телу Христовом. У овом смислу, сви верни (а не само епископи) одговорни су за веру коју су проповедали на свом Крштењу. Наше је заједничко учење да народ Божији, примивши "Помазање од светога" (1 Јн 2, 20 и 27), у заједништву са својим пастирима, не могу грешити у питањима вере (уп. Јн 16, 13).

8. У проповедању вере Цркве и у разјашњавању норми Хришћанског понашања, епископи имају специфичан задатак по божанском устоличењу. "Као наследници Апостола, епископи су одговорни за заједништво у апостолској вери и за верност захтевима живота у корак са Јеванђељем" (Валамски документ, нап. 40).

9. Сабори су главни начин на који се општење (заједништво) међу епископима врши (уп. Валамски документ, нап. 52). Јер "приврженост апостолском заједништву повезује све епископе заједно спајајући епископе помесних Цркава у Колегијум Апостола. Они такође формирају колегијум укорењен Духом у 'једном за све' апостолске групе, јединствено сведочење вере. Ово значи не само да треба да буду уједињени међу собом у вери, мисији, помирењу, већ да треба да имају заједничко исту одговорност и исту службу Цркви" (минхенски документ, III, 4).

10. Ова саборска димензија живота Цркве припада њеној дубоко укорењеној природи. Односно, она је основана у вољи Христовој за његов народ (уп. Мт 18, 15-20), иако су њена канонска остварења потреба такође одређена историјом и друштвеним, политичким и културним контекстом. Тако дефинисана, саборска димензија Цркве треба да се заснива на три нивоа заједнице, помесном (локалном), регионалном и универзалном: на локалном (помесном) нивоу епархије поверене епископу; на регионалном нивоу групе помесних Цркава са својим епископима који "познају који је први међу њима" (34. апостолски канон); и на универзалном нивоу, где они који су примуси (протоси) у различитим регијама, заједно са свим епископима, сарађују у ономе што се тиче укупности Цркве. На овом нивоу такође, протоси (примуси) морају признати који је први међу њима.

11. Црква постоји на многим и различитим местима, што изображава њену католичанскост. Бивајући "католичански", то је живи организам, Тело Христово. Свака помесна Црква, када је у општењу са другим помесним Црквама, јесте пројављивање једне и недељиве Цркве Божије. Бити "католичански" дакле значи бити у општењу са једном Црквом свих времена и свих места. Због тога прекидање евхаристијског општења (заједничарења) значи рањавање једне од суштинских особина Цркве, њене католичанскости (саборности).

2. Власт

12. Када говоримо о власти, то се односи на ексусију (еxхоусиа), као што је описана у Новом Завету. Власт Цркве потиче од њеног Господа и њене Главе, Исуса Христа. Примивши Његову власт од Бога Оца, Христос ју је поделио после Његовог Васкрсења, кроз Светог Духа, са Својим Апостолима (уп. Јн 20:22). Кроз Апостоле она је пренета на епископе, њихове наследнике, а кроз њих на целу Цркву. Исус Христос Господ наш је вршио ову власт на раличите начине којима се, до њиховог есхатолошког испуњења (уп. 1 Кор 15:24-28 ), Царство Божије разоткрива свету: учењем (уп Мт 5:2, Лк 5:3); чињењем чуда (уп. Марко 1:30-34, Мт 14:35-36); протеривањем нечистих духова (уп. Марко 1:27, Лк 4:35-36); опраштањем грехова (уп Марко 2:10, Лк 5:24); и вођењем својих ученика путевима спасења (уп Мт 16:24). У сагласности са овлашћењем које су добили од Христа (уп. Мт 28:18-20), вршење власти предате апостолима, а касније и епископима укључује проповедање и учење Јеванђеља, освећење кроз Свете Тајне посебно Евхаристије, и у пастирском руковођењу оних који верују (уп. Лк 10:16 ).

13. Власт у Цркви припада самоме Исусу Христу, јединој Глави Цркве (уп. Ефесцима 1:22, 5:23). Кроз Његовог Светог Духа, Црква као Његово Тело има учешћа у Његовој Власти (уп. Јн 20:22-23). Власт у Цркви има за циљ призивање целог човечанства Исусу Христу (уп. Ефес 1:10, Јн 11:52). Власт која је повезана са благодаћу која се добија рукополагањем није приватна својина оних који су је примили, нити је она нешто што је поверено (се делегира) од заједнице; већ је пре дар Светог Духа одређен за службу (oιακονία) заједнице и никада се не врши ван ње. Њено вршење укључује учешће целе заједнице, како је епископ у Цркви и Црква је у епископу (уп. Св. Кипријан, Еп. 66:8 ).

14. Вршење власти остварено у Цркви, у име Христово и силом Светога Духа, мора бити, у свим својим видовима и на свим нивоима, служба (oιακονία) љубави, као што је била Христова (уп. Мк 10, 45; Јн 13, 1-16). Власт о којој ми говоримо, пошто изражава божанску власт, не може постојати у Цркви осим у љубави између онога који је врши и оних који су јој потчињени. Она је, стога, власт без доминације, без физичке или моралне принуде. Будући да је то учествовање у власти (εξουσία) распетог и вазнетог Господа, коме је дата сва власт на небу и на земљи (уп. Мт 28, 18 ) она може и мора позивати на послушање. У исто време, због Отеловљена и Крста, она је коренито различита од оне вођа нација и великаша овог света (уп. Лк 22, 25-27). Док је ова власт сигурно поверена људима који су, због слабости и греха, често кушани да је злоупотребе, поред свега по самој својој природи јеванђелско поистовећење између власти и службе установљује основну норму за Цркву. За Хришћане, владати значи служити. Вршење и духовна делотворност црквене власти је стога обезбеђена кроз слободну сагласност и вољну сарадњу. На личном нивоу,ово се преводи у послушање власти Цркве да би се пратио Христос који је био вољно послушан Оцу чак и до смрти и то смрти на Крсту (уп. Фил 2, 8 ).

15. Власт унутар Цркве заснована је на Речи Божијој, присутној и живој у заједници ученика. Свето Писмо је откривена Реч Божија, као што ју је Црква, кроз Духа Светога који је присутан и активан у њој, распознала у живом Предању примљеном од Апостола. У срцу овог Предања је Евхаристија (уп. 1 Кор 10, 16-17; 11, 23-26). Власт Светог Писма проистиче из чињенице да је то Реч Божија коју, читана у Цркви и од стране Цркве, преноси Јеванђеље спасења. Кроз Свето Писмо, Христос се обраћа сабраној заједници у срцу сваког верника. Црква, кроз Духа Светога присутног у њој, аутентично тумачи Свето Писмо, одговарајући на потребе времена и места. Стални обичај Сабора да устоличују Јеванђеља усред сабрања потврђује како присуство Христа у Својој Речи, која је потребна тачка упућивања за све њихове разговоре и одлуке, тако у исто време потврђује и власт Цркве да тумачи ову Реч Божију.

16. У свом божанском Домостроју, Бог хоће да Његова Црква има устројство оријентисано према спасењу. Овом суштинском устројству припада вера проповедана и свете тајне слављене у апостолском прејемству. Власт у црквеном заједништву повезана је са овим суштинским устројством: њено вршење регулисано је канонима и правилима Цркве. Неке од ових одредби могу се другачије применити у складу са потребама црквене заједнице у различитим временима и местима, под условом да се суштинско устројство Цркве увек поштује. Стога, како причасност (заједничарење?) у светим тајнама претпоставља заједничарење у истој вери (уп. Документ из Барија, нап.29-33), тако исто, да би постојало пуно црквено општење, мора постојати, међу Црквама, реципрочно признавање канонских законодавстава у њиховим легитимним различитостима

II. Троструко остваривање Саборности и Власти

17. Истакавши темељ саборности и власти у Цркви, и приметивши комплексност садржаја ових термина, морамо сада одговорити на следећа питања: Како институционални елементи Цркве видљиво изражавају и служе свету тајну киноније (причасништва)? Како канонске структуре Цркава изражавају свој светотајински живот? У ту сврху направили смо разлику између три нивоа црквених институција: оног који је помесна Црква око свог епископа; оног области (регије) која обухвата неколико суседних помесних Цркава; и оног целог насељеног света (васељене - екумене) која обухвата све помесне Цркве.

1. Помесни ниво

18. Божија Црква постоји тамо где постоји заједница сабрана заједно на Евхаристији, којој началствује, непосредно или преко својих презвитера, епископ који је легитимно рукоположен на апостолско прејемство, учећи веру коју је примио од Апостола, у општењу са другим епископима и њиховим Црквама. Плод ове Евхаристије и ове службе јесте сабрати у аутентично заједничарење вере, молитве, мисије, братске љубави и међусобне помоћи, све оне који су примили Дух Христа на Крштењу. Ово заједничарење јесте оквир у којем се црквена власт врши. Заједничарење јесте критеријум за његово вршење.

19. Свака помесна Црква као своју мисију има да буде, по милости Божијој, место где се служи и одаје почаст Богу, где се објављује Јеванђење, где се славе свете тајне, где верни теже да ублаже светску патњу, и где сваки верник може пронаћи спасење. То је светло света (уп. Мт 5, 14-16), квас (уп. Мт 13, 33), царско свештенство свето (уп. 1 Пет 2, 5 и 9). Канонске норме које управљају њоме имају за циљ да обезбеде ову мисију.

20. На основу тог самог Крштења које га или је учинило удом Христовим, свака крштена особа је позвана, у складу са даровима једног Светог Духа, служи унутар заједнице (уп. 1 Кор 12, 4-27). Стога је кроз заједницу, помоћу које су сви чланови (удови) у служби једно другога, помесна Црква се већ пројављује као "синодална" или "саборна" у свом устројству. Ова "синодалност" не показује себе само у односима солидарности, међусобне помоћи и комплементарности које разни рукуположени свештеници међу собом имају. Наравно, презвитерство је сабор епископа (уп. Св. Игњатије Антиохијски, Тралијанцима, 3), и ђакон је његова "десна рука" (Дап, 2, 28, 6), тако да, у складу са препоруком Св. Игњатија Антиохијског, све буде учињено у сагласности (уп. Ефесцима 6). Синодалност, међутим, такође укључује све чланове у послушању епископу, који је први (протос) и глава (кефали) помесне Цркве, које захтева црквено заједништво. У очувању Источног и Западног предања, активно учешће мирјана, и мушкараца и жена, монаштва и посвећених особа, остварено је у епархији и парохији кроз многе видове службе и мисије.

21. Способности руковођења чланова заједница своје порекло имају у једном Светом Духу, и усмерене су на добробит свих. Ова чињеница скида светло како на захтеве тако и на ограничења власти сваког у Цркви. Не треба да постоји ни пасивност ни замењивање функција, нити немар нити доминација билог кога над било којим другим. Све способности руковођења и службе у Цркви конвергирају у јединству под свештеничком службом епископа, који служи заједницу помесне Цркве. Сви су позвани да буду обновљени Духом Светим у светим тајнама и да одговоре на стално покајање (преумљење - метаноиа), тако да се осигурава њихово заједништво у истини и милосрђу.

2. Регионални ниво

22. Пошто Црква себе открива да је васељенска у сабрању (σύναξις) помесне Цркве, ова васељенскост мора истински да се испољи у заједништву са осталим Црквама које проповедају исту апостолску веру и деле исту основну црквену структуру, почевши са онима који су близу при руци у врлини њихове заједничке одговорности за мисију у тој регији која је њихова (уп. минхенски документ, ИИИ, 3, и валамски документ, нап.52 и 53). Општење међу Црквама изражава се у рукоположењу епископа. Ово рукоположење се врши у складу са канонским поретком од стране три или више епископа, или најмање два (уп. Никеја И, 4. канон), који делају у име епископалног тела и народа Божијег, и сами примивши своју службу од Духа Светога полагањем руку у апостолском прејемству. Када се ово оствари у сагласности са канонима, обезбеђује се општење међу Црквама у истинској вери, светим тајнама и црквени живота, као и живо општење са претходним нараштајима.

23. Такво ефикасно општење између неколико помесних Цркава, од којих је свака Католичанска Црква на нарочитом месту, изражена је одређенима праксама: учешћем епископа суседних катедри на рукоположењу епископа у помесној Цркви; позиву епископа из друге Цркве да заједнички богослуже на сабрању помесне Цркве; добродошлицу која се шири на верне од ових других Цркава у причишћевињу за евхаристијском трпезом; размену писама поводом рукоположења; и пружање материјалне помоћи.

24. Канон подједнако прихваћен и на Истоку и Западу, изражава однос између помесних Цркава регије: "Епископи свакога народа треба да познају првода између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимају без његовога знања; сваки епископ може само чинити оно што се тиче његове сопствене епархије (παροικία) и њених зависних територија Али примус не може ништа чинити без сагласности свих. Јер ће тако бити једносуштност и прославиће се Бог кроз Господа у светоме Духу" (34. Апостолски канон).

25. Ова норма, која се поново појављује у неколико видова у канонском предању, примењује се на све епископе регије, било на оне из провинције, митрополије, или патријаршије. Њена практична примена се може наћи на синодима или саборима провинције, регије или патријаршије. Чињеница да је састав регионалног синода увек суштински епископални, чак и када укључује друге чланове Цркве, открива природу синодалне власти. Само епископи имају саветодавни глас. Власт синода је заснована на природи епископске службе по себи, и испољава колегијалну природу епископата у служби заједништва Цркава.

26. Синод (или сабор) у себи имплицира учешће свих епископа једне области (регије). Влада се принципом концензуса и једносуштности (ομόνοια), која је означена евхаристијским заједничким богослужењем, као што је имплицирано у финалној доксологији горе поменутог 34. Апостолског канона. Међутим, остаје чињеница, да је сваки епископ у својој пастирској бризи судија, и да је одговоран пред Богом за дешавања у својој сопственој епархији (уп. Кипријан Посл. 55, 21); стога је он чувар саборности (католичанскости) своје помесне Цркве, и мора увек бити темељан да промовише саборно јединство (општење) са другим Црквама.

27. Следи да обласни (регионални) синод или сабор нема власт над другим црвеним областима. Ипак, размена информација и консултација између представника неколико синода су манифестација саборности, као и оне братске међусобне помоћи и милосрђа које треба да влада између свих помесних Цркавам, ради већег заједничког добра. Сваки епископ је одговоран за целу Цркву заједно са свим његовим колегама у једној и истој апостолској мисији.

28. На овај начин неколико црквених провинција су успеле да ојачају своје везе заједничке одговорности. То је био један од фактора који је довео до појаве патријаршија у историји наших Цркава. Патријаршијски синоди се управљају по истим црквеним начелима и истим канонским нормама као и провинцијски синоди.

29. У каснијим вековима, и на Истоку и на Западу, неке нове конфигурације заједнице (општења) између помесних Цркава су се развиле. Нове патријаршије и аутокефалне Цркве основане су на Хришћанском Истоку, а у латинској цркви недавно се појавио нарочити образац груписања (сабирања) епископа, Епископска конференција. Оне нису, са еклесиолошке тачке гледишта, само административни подокрузи: они изражавају дух заједнице у Цркви, док истовремено поштују различитост људских култура.

30. У ствари, регионална синодалност, каква год била њене контуре и канонско регулисање, показује да је Божија Црква није заједница личности или помесних Цркава одсечена од њихових људских коренова. Зато што је то заједница спасења и зато што је ово спасење "обнова творевине" (уп. Св. Ириниј Адв. Хаер., 1, 36, 1), оно обухвата човечију личност у свему што спаја њега или њу са људском стварношћу какву ју је створио Бог. Црква није само збир појединаца; она је сачињена од заједница са различитим културама, историјама и друштвеним структурама.

31. У груписању помесних Цркава на регионалном нивоу, саборност се појављује у свом правом светлу. То је израз присуства спасења не у неиздифиренцираној васељени већ у човечанству каквом га је Бог направио и долази да га спаси. У светој тајни спасења, човечанска природа је истовремено се претпоставља у својој пуноћи и излечена од онога што је грех улио у њу путем самодовољности, гордости, неповерења у друге, агресивности, љубоморе, зависти, лажи и мржње. Еклесијална кинонија (заједничарење) је дар путем којег је цело човечанство спојено заједно, у Светом Духу васкрслог Господа. Ово јединство, створено од Светог Духа, далеко од тога да пада у униформност, изискује и стога чува - и, на неки начин, повећава - различитост и особитост.

3. Универзални ниво

32. Свака помесна Црква је у општењу не само са суседним Црквама, већ са укупношћу помесних Цркава, са онима које су сада присутне у свету, онима које су постојале од почетка, и онима које ће бити у будућности, и са Црквом већ у слави. Сходно вољи Христовој, Црква је једна и недељива, иста увек и на сваком месту. Обе стране проповедају, у нијеско-цариградском Вјерују, да је Црква једна и саборна. Њена саборност (католичанскост) обухвата не само различитост људских заједница већ и њихово фундаментално јединство.

33. Јасно је, стога, да једна иста вера треба да се исповеда и живи у свим помесним Црквама, иста јединствена Евхаристија треба свугде да се слави, и једна иста апостолска служба треба да функционише у свим заједницама. Помесна Црква не може да модификује Вјерују, који је формулисан на васељенским саборима, иако је Црква увек треба "да даје погодне одговоре на нове проблеме, одговоре засноване на Светом Писму и у сагласности и суштинском континуитету са претходним изразима догмата" (Документ из Барија, бр.29). Подједнако, помесна Црква не може да мења фундаменталну ствар везану за облик свештеничке службе једностраном одлуком, и ниједна помесна Црква не може да слави Евхаристију на самовољним одвајањем од других помесних Цркава , не рушећи озбиљно црквено јединство. У свим тим стварима додирује се спона саме заједнице - стога, у само постојање Цркве.

34. Због ове заједнице све Цркве, кроз каноне, регулишу све што се тиче Евхаристије и светих тајни, богослужења и рукоположења, и предаје и учења вере. Јасно је зашто су у овом домену канонска правила и дисциплинске норме потребне.

35. Кроз историју, када су се појављивали озбиљни проблеми који су утицали на универзално општење (заједничарење) и слагање међу Црквама - у односу или на аутентично тумачење вере, или на свештенике и њихов однос према целој Цркви, или на заједничку дисциплину коју верност Јеванђељу захтева - прибегавало се Васељенским Саборима. Ови Сабори су били васељенски не само зато што су сабирали заједно епископе из свих области, а нарочито оне их пет главних епископских седишта, Рима, Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима, сходно раноцрквеном поретку. То је било из због тога што су њихове свечане доктриналне одлуке и њихове заједничке формулације вере, нарочито по круцијалним питањима, биле обавезујуће за све Цркве и све вернике, у сва времена и на свим местима. То је зашто одлуке Васељенских Сабора остају нормативне.

36. Историја Васељенских Сабора показује оно што треба сматрати њиховим специјалним карактеристикама. Ово питање треба даље да се изучи у нашем будућем дијалогу, узимајући у обзир развој црквених структура током последњих векова на Истоку и на Западу.

37. Васељенскост одлука Сабора признаје се кроз процес пријема било дугог или кратког трајања, у складу са којим људи Божији као целина - посредством одражавања, разликовања, разговора и молитве - признају у овим одлукама једну апостолску веру помесних Цркава, која је увек била иста и чији су епископи учитељи (дидаскали) и чувари. Овај процес пријема је различито тумачен на Истоку и Западу у складу са њиховим канонским традицијама.

38. Саборност или синодалност укључује, стога, много више од сабраних епископа. Укључује такође и њихове Цркве. Првопоменути су носиоци и дају глас вери другопоменутих. Одлуке епископа треба да се приме у животу Цркава, нарочито у њиховом литургијском животу. Сваки Васељенски Сабор примљен тако, у пуном и правом смислу, јесте, сходно томе, пројављивање и служење заједници целе Цркве.

39.Супротно епархијском и обласном синоду, васељенски сабор није "институција" чија се учесталост може регулисати канонима; он је пре "догађај", керос (каирос) надахнут Светим Духом који води Цркву како би породио у себи институције које су му потребне и које одговарају његовој природи. Овај склад између Цркве и сабора је тако дубок да, чак и након прекида између Истока и Запада који је учинио немогућим одржавање васељенских сабора у строгом смислу речи, обе Цркве су наставиле да одржавају саборе (конциле) кад год би се појавила озбиљна криза. Ови сабори су окупљали епископе из помесних Цркава у општењу са катедром Рима, или, иако схваћено на другачији начин, са Цариградском катедром, понаособ. У Римокатоличкој Цркви, неки од ових сабора одржаних на Западу сматрани су васељенским. Оваква ситуација, која је обавезивала обе стране Хришћанства да сазову саборе погодне за сваку од њих, фаворизовала је неслагања која су допринела међусобној отуђености. Мора се трагати за средствима која дозвољавају поновно успостављање васељенског (екуменског) концензуса.

40. Током првог миленијума, универзално општење Цркава у уобичајеном току догађаја одржавано је кроз братске односе између епископа. Ови односи, међу самим епископима, између епископа и њихових односних примуса, а такође између самих протоса у канонском поретку сведочили су да је рана Црква, гајила и учвршћивала црквено општење. Историја бележи саветовања, писма и апеле главним катедрама, нарочито оној Рима, што јасно изражава солидарност коју кинонија ствара. Канонске одредбе попут укључивање имена епископа главних катедри у диптихе и саоштавање исповедања вере другим патријарсима када су повод били избори, су конкретни изрази киноније.

41. Обе стране се слажу да је овај канонски поредак био признат од стране свих у ери неподељене Цркве. Даље, слажу се да је Рим, као Црква која "председава у љубави" према изразу Св. Игњатија антиохијског (Римљанина, Пролог), заузима прво место у поретку, и да је бискуп Рима стога био први (протос) међу патријарсима. Они се не слажу, међутим, око тумачења историјских доказа из ове ере везано за прерогативе бискупа Рима као првог, ствар која је већ била схваћена на различите начине у првом миленијуму.

42. Саборност на универзалном нивоу, вршена на васељенским саборима, имплицира на активну улогу бискупа Рима, као првог (протос) међу епископима главних катедри, у концензусу окупљених бискупа. Иако епископ Рима није сазвао васељенске саборе у први вековима и никада лично над њима није председавао, он је, међутим, био тесно укључен у процес доношења одлука сабора.

43. Примат и саборност су међусобно зависни. Због тога се примат на различитим нивоима живота Црке, помесним, обласним и универзалним, мора увек разматрати у контексту саборности, а саборност исто тако у контексту примата.

Што се тиче примата на различитим нивоима, желимо да потврдимо следеће тачке

1.Примат на свим нивоима јесте пракса која је чврсто заснована на канонском предању Цркве..

2.Док је чињеница о примату на универзалном нивоу прихваћена и од Истока и од Запада, постоје разлике у разумевању у односу на начин на који треба да буде извршен, као и у односу на њену богословску као и на утемељеност у Светом Писму.

44. У историји Истока и Запада, најмање до деветог века, низ прерогатива је био признат, увек у контексту саборности, у складу са условима тих времена, за протоса или кефали (главу) сваког од успостављених црквених нивоа: помесно, за епископа као протоса своје епархије у односу на његове презвитере и народ; обласно, за протоса сваке митрополије у односу на епископе његове области, и за протоса сваке од пет патријаршија, у односу на митрополита сваке ограничене области и универзално, за епископа Рима као протоса (првог) међу патријарсима. Ово разликовање нивоа не умањује светотајинску једнакост сваког епископа или саборност сваке помесне Цркве.

45. Остаје да се питање улоге бискупа Рима у communion свих Цркава изучи још детаљније. Шта је специфична улога бискупа "прве катедре" у еклисиологији киноније и у погледу онога што смо рекли о саборности и власти у овом тексту? Како учење првог и другог Ватиканског концила о универзалном примату треба схватити и живети у светлу црквене праксе првог миленијума? Ово су круцијална питања за наш дијалог и за наше наде у обнављање пуног општења (заједничарења) међу нама.

46. Ми, чланови Заједничке Међународне Комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, убеђени смо да горе наведена изјава о црквеном општењу, саборности и власти представља позитиван и значајан напредак у нашем дијалогу, као и да обезбеђује чврсту основу за будуће расправљање о питању примата на универзалном нивоу Цркве. Свесни смо да још остаје пуно тешких питања која треба да се разјасне, али се надамо да, подржани молитвом Господа "Да сви једно буду ... да свет верује" (Јн 17, 21), и бивајући послушни Светом Духу, можемо градити након споразума који је већ постигнут. Поново потврђујући и исповедајући да је"један Господ, једна вера, једно крштење" (Епх 4, 5), одајемо славу Богу Светој Тројици, Оцу, Сину и Светоме Духу, који нас је окупио заједно.

(1). Православни учесници су примећују да је важно да нагласе да је коришћење термина "Црква", "универзална Црква", "недељива Црква" и "Тело Христово" у овом документу и у сличним документима које је издала Заједничка комисија ни на који начин не подрива само-схватање Православне Цркве као једне, свете, саборне и апостолске Цркве, о чему говори никејски Символ Вере (Вјерују). Са католичке тачке гледишта, примењује се иста самосвест: једна, света, саборна и апостолска Црква 'живи у католичкој цркви' (Lumen Gentium, 8;) ово не искључује признање да су елементи истините Цркве присутни ван католичке заједнице.

Примедба уредника "Europaica": Наведени текст, који је овде приказан на захтев многих наших читалаца, јесте први документ који је усвојила заједничка Међународна Комисија за теолошки дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве у одсуству представника Московске патријаршије. Представници Патријаршије Бугарске су такође били одсутни са састанка у Равени, док представници Православне Цркве у Америци и Православне Цркве у Јапану никада нису ни били позвани да учествују у раду Комисије пошто Патријаршија у Цариграду не признаје њихов статус. Документ обухвата изјаве (нарочито у члану 39) које је делегација Московске патријаршије критиковала у Београду, 2006. године. Московска патријаршија ће анализирати документ из Равене и благовремено представити своје закључке.

21. октобар 2007

Извор: http://orthodoxeurope.org/page/14/130.aspx#2

Превод документа са енглеског језика на Србски језик припремила "екипа новинар.де"

Преузето са www.novinar.de/